Mira Banjac
| Mira Banjac | |
|---|---|
 | |
| Biografske informacije | |
| Rođenje | 4. novembra 1929. (96 god.) Erdevik, Kraljevina Jugoslavija |
| Opus | |
| Djelatni period | 1949—danas |
Mira Banjac (Erdevik, 4. novembar 1929.[1]) je jedna od najpoznatijih srpskih glumica.
Mira Banjac, pravo ime Mirjana T. Banjac, pripada prvoj generaciji glumaca koja je završila Pozorišnu školu u Novom Sadu (1950). Uz kraće angažmane u pozorištima u Sremskoj Mitrovici (1949—1951) i Banjoj Luci (1953—1955) radila je u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu (1951—1970). Godine 1970. prešla je u Beograd i postala član Ateljea 212.
Likove žena iz naroda, svoja najuspelija glumačka dostignuća, najčešće ostvaruje svojevrsnim humorom. Osim u pozorištu, gde je dobila niz priznanja, igrala je i u nizu televizijskih drama i serija (na primer glavnu ulogu u seriji Marija Stipe Delića i više glavnih uloga u dramama Milenka Vučetića) te na filmu.
Na velikom ekranu ostvarila je više uloga za pamćenje, posebno u ostvarenjima Gorana Paskaljevića. Autorka je scenarija kratkometražnog filma Laku noć Šnjuka.
Dobitnica je brojnih nagrada, između ostalog dveju Sterijinih nagrada, Statuete Joakim Vujić, Oktobarske nagrade Novog Sada, zatim Oktobarska nagrada Beograda, Sedmojulska nagrada, tri Zlatne arene, Nagrada grada Zagreba (za TV seriju „Marija“), Zlatni lovorov vijenac za životno djelo (Sarajevo 1991).[1]
2000. godine dobila je nagradu Dobričin prsten, kao najveće glumačko priznanje u Srbiji.
Za vreme Drugog svetskog rata bila je godinu dana u Prvoj proleterskoj brigadi.[1] U pozorište je stupila krajem Drugog svetskog rata kao članica Kulturne ekipe Prve proleterske brigade. Uz angažmane u sremskomitrovičkam pozorištu tokom pedesetih godina najveće domete na sceni dostigla je u matičnom Srpskom Narodnom Pozorištu u Novom Sadu i kultnom beogradskom „Ateljeu 212“.
Godine 2002. objavljena je "Monografija Mire Banjac".
"Znam da me publika najčešće poistovećuje sa tim malim-velikim ženama, i na te likove sam veoma ponosna. Ali ni Ljubice, ni Marije, ni Ruže, ne bi bilo da nisam na početku, kao mlada glumica, prošla u pozorištu širok klasičan repertoar. Te male-velike uloge su poseban izazov, jer takve ljude publika sreće svakodnevno, tu iza ugla, upoređuje ih i lako proverava da li ih je glumac verno dočarao ili je omanuo."
"Nikad nisam bila fizički po meri, u šali volim da kažem da su moje mere bile sve što jedna glumica ne treba da ima - sitne oči, kratke noge, nizak rast. A sa druge strane i čestitost i iskrenost i želja da radim dok me ima"
" Ne žalim ni za čim. Naročito ne žalim ni za jednim danom provedenim u pozorištu. Rado se sećam svojih glumačkih početaka u Sremskoj Mitrovici i Banjaluci. Tu sam igrala 20 godina, dobila Sterijinu i druge nagrade. Odlazak u Atelje 212, za mene je bio poseban izazov, jer koliko je SNP negovao klasičan repertoar, toliko je Atelje bio provokativan i moderan, prepun glumačkih velikana."
"Čovek ima pravo da bira gde će da skonča. Vratila sam se u Novi Sad jer mi je trebao laganiji život i mirna luka. Nisam se razočarala kada sam se vratila, pošto sam našla sve ono što sam ostavila, čak i ljude s kojima sam se godinama družila. Mislim da mi pozorišni Novi Sad nikada nije oprostio pozorišni Beograd."
2022. Igra sudbine Madam Deni
